Zagreb, 30. Juli 1926

DRAGA MINKA I DRAGI FRANE!

Oprostite, da opet sama ne pišem. Nemorem! Pred tremi tjedni, dogodilo se je opet tako nešto tužna i brutalna, upravo nevjerijatnoga, da sam opet sva skrhana. O tome šutite, ali to Vam kažem, da mi je možda još nikada u životi bilo tako užasno.

Od sveta srca, Ti se zahvaljujem Frano za bodrilo u Tvojoj posljednoj karti, ali Zofka opet pada. Sploh je čudno, da se moja duša toliko bori, i da ima i doliko moći za borbu. Draga Minka. Dragi Frane Vi da morate znati, da od 20. marta nisam bila viša na božjem solncu, skoro vedno ležim. In samo za tisto pisanje malo stanem i strašnom mukom to napišem. Sad se je že popravlalo malo, ali to se vedno snova otpiraju rane. In še hujše prizadevaju.

Gospodji, je teško mojo dobroj sestri, ako slovenski diktiram, pa ću još ovo par redaka hrvatski reči što me boli.

Moje telesno stanje, opet je užasno ubogo, jer on nije gentleman, niti gospodin ne. Al to pismo spalite. Prosim goruče iz sveg srca da to ne bi izašlo od Vas dvoje. To bi silno pogoršalo još i ono malo kruha šta ću ga trebati u budućnosti.

Ovaj zadnji feljton je jadan. Znam, ali nisam mogla iztisnuti u ovoj siromašnoj glavi ničesa. Možda će poslije biti malo bolje. Želim Vam sve najbolje.

Mnogo lijepog na izlezima. U opće mirnog odmora i krasnih izleta u prirodu.

Od sveg srca pozdravljam sve, a osobito Tebe Minka koja si tako dobra I Tebe Frano, za utjehu koju mi davate.

Tako sem žalostna in bedna! – Morda je to vse samo zadnji poskušaji, da se držim a že drvim nizdol v prepad

Pozdrav z vsega srca

Zofka